Блажени Серафим Роуз: Православни поглед на свет

БЛАЖЕНИ СЕРАФИМ РОУЗ

ПРАВОСЛАВИ ПОГЛЕД НА СВЕТ

Поштовани читаоци, поводом 40-то годишњице од упокојења блаженог Серафима Роуза (упокојио се на данашњи дан, 20.8./2.9.1982.), преносимо његово програмско предавање о Православном животу у нашим, последњим временима. У наредном периоду наставићемо да објављујемо његове текстове, којих, Богу хвала, има доста на нашем сајту." ...Много је касније него што мислимо; Апокалипса је сада!!! И како је трагично да се виде Хришћани, пре свега млади и Православни људи, са овом незамисливом трагедијом која виси над њиховим главама, који мисле да могу да наставе свој тзв. “нормалан живот” у овим страшним временима, учествујући у потпуности у хировима ове лудости, самообожавајуће генерације, тотално несвесни да рај будала у коме живимо само што се није урушио, тотално неспремних за ужасна времена која су пред нама. Више се не поставља питање, да ли си “добар” или “лош” Православац; питање је: да ли ће наша Вера уопште преживети? Код многих неће; долазећи антихрист биће превише привлачан, превише у стварима света за којима жудимо, за највећи део људи и без знања и свесности да су изгубили Хришћанство, тако што су му се поклонили..."

 

Увод

Пре почетка моје приче, реч или две о томе засто је важно имати Православни поглед на свет и зашто је теже данас него икад изградити га.

У прожлим вековима, нпр. XIX-том веку у Русији - Православно схватање света било је врло важан део Православног живота; био је подржан и у складу са животом околине. Није било потребе да се о овоме говори одвојено - живео си Православно у складу са Православним друштвом око тебе и имао си Православно схватање света обезбеђено од Цркве и друштва.

У многим земљама се сама власт изјашњавала Православно; то је био центар друштвених функција; историјски је сам краљ или владар био први Православни световњак, верник са одговорношћу да пружи хришћански пример својим потчињенима.

Сваки град је имао Православне Цркве, многе од њих су имале службе сваки дан, јутарње и вечерње. Било је и манастира у свим великим градовима, многим градовима, ван њих, на селу, по пустињи и дивљини. У Русији је било преко хиљаду званично основаних, организованих манастира, у складу са другим незваничним групама. Монаштво је било прихваћени део живота.

Чињеница је да су бројне породице имале брата или сестру, ујака, деду, рођака који је био монах или монахиња, са бројним додатним примерима Православног живота: људе који су лутали од манастира до манастира, Христа ради јуродиве. Целокупан начин живота био је Православан, са наравно монаштвом у центру. Православне службе биле су саставни део свакодневице. Највећи број књига које су се читале, биле су Православне.

Свакодневица је била поприлично тешка за највећи број људи: морали су да раде напорно да би преживели, животна очекивања нису била велика, смрт је била честа стварност - све ово појачавало је учење Цркве о реалности и близини оног, другог света. Живети Православни живот у таквим условима, било је исто што имати Православно схватање света, па је било мало потребе за причу о таквим стварима.

Данас, све се то променило. Наше Православље је мало острво на пучини света, који функционише по потпуно различитим принципима, који се сваки дан мењају на горе, чинећи нас све већим туђинима у свету. Многи људи, принуђени су да деле своје животе на две оштро раздвојене категорије, два дела; свакодневни живот који водимо на послу, са световним пријатељима, у нашем световном послу; и Православље које живимо Недељом и у току недеље када имамо времена за то.

Поглед на свет такве особе, ако погледате изблиза, често је чудна комбинација Хришћанских и светских вредности, које се стварно не могу мешати. Сврха овог разговора, је да се види како данашњи људи могу да почну да полако мењају њихово светско схватање света потпуно у Православно.

Православље је живот. Ако не живимо Православно, ми једноставно нисмо Православни, без обзира каква би ми веровања имали. Живот у данашњем свету, постао је врло извештачен, врло несигуран и врло збуњујући. Православље, истина је, има свој начин живота, али такође није много далеко од живота света око нас, тако да живот Православног Хришћанина, чак и када је истински Православан, не може а да се не изрази на неки начин. Нека врста несигурности и збуњености је ушла такође и у Православни живот у нашим временима.

У нашем разговору, покушаћемо да осмотримо савремени живот, а онда и Православље да би видели како најбоље можемо испунити наше Хришћанске обавезе да живимо “небеске животе”, чак и у овим поприлично застрашујућим временима; и да имамо Православно схватање које ће нам омогућити да преживимо ова времена са нетакнутом вером.

Живот је данас постао ненормалан

Свако, ко погледа у нас савремени живот, из перспективе нормалног живота људи ранијих времена - рецимо Русије или Америке, или било које земље Западне Европе XIX-тог века, не може а да не буде шокиран чињеницом како је живот постао ненормалан данас.

Цео концепт ауторитета и послушности, пристојности и учтивости, јавног и приватног понашања - све се то драстично променило, окренуло се скроз наопако, сем неких изолованих групица људи - обично Хришћана неке врсте - који покушавају да очувају тзв. “старомодни” начин живота.

Данашњи, ненормални живот може се описати као размажен. Од детињства, према деци се опходе, по правилу, као према малим боговима или богињама у породици; њихови хирови се задовољавају, њихове жеље бивају испуњене; окружена су играчкама, забавама, комфором; не васпитавају се и не подижу према јасно одређеним принципима и правилима Хришћанског понашања, већ се остављају да развију какав год пут, на који их њихове жеље нагињу. Обично је довољно за такво дете да каже: “Ја хоћу” или “Ја нећу” да би се његови понизни родитељи поклонили пред њим и пустили га да иде својим путем.

Вероватно се ово не дешава стално и у свакој породици, али дешава се довољно често да постане правило савременог васпитања деце; и чак и родитељи са најбољим намерама не успевају да избегну у потпуности овај утицај. Чак и ако родитељи покушавају да подигну дете строго, комшије и родбина покушавају да учине нешто друго. Они морају да узму то у обзир, када васпитавају дете.

Када такво дете одрасте, оно се природно окружује стварима које је имало и у детињству: комфор, забаве и играчке за одрасле. Живот постаје стална потрага за забавом; то је иначе реч које нема, за коју се потпуно не зна у било ком речнику; у Русији XIX-тог века вас не би разумели шта значи та реч, или у било којој озбиљној цивилизацији.

Стална потрага за забавом је толико празна било каквог озбиљног смисла, да би вас посетилац из земље XIX-тог века, гледајући наше популарне ТВ програме, забавне паркове, рекламе, филмове, музику, у скоро сваком аспекту наше популарне културе, мислио да је упао у земљу имбецила, који су изгубили сваки контакт са реалношћу. Ми то често не узимамо у обзир, јер живимо у таквом друштву и то узимамо за нормално, за истину.

Неки скорији посматрачи нашег савременог живота, назвали су младе људе нашег доба “ЈА генерација”, а наше време, “време нарцисизма”, карактеристично по обожавању и фасцинацији самим собом, што спречава развој нормалног људског живота.

Други су говорили о “пластичном” универзуму, или фантастичној форми религије: религије “саморазвоја”, (где сопствено ЈА остаје објекат обожавања), испирања мозга и контроле ума, религије обожаваних гуруа и свамија, религије потере за НЛО-има и ванземаљцима, религије абнормалних духовних стања и осећања. Нећемо улазити у све те појаве, које су вероватно блиске великој већини нас, осим да мало продискутујемо касније како то утиче на духовни живот Православних данас.

Битно је да схватимо, да док се трудимо да водимо Хришћански живот данас, да свет који се формирао у нашим размаженим временима, тражи душу, било у световном животу, било у религији и да се он може назвати тоталитаран.

Ово је лако да се види у постојању разних култова и секти, које су добиле толико публицитета протеклих година, које захтевају потпуну покорност само-проглашеном “светом човеку”; али, то је исто тако очевидно и у световном животу, где је појединац суочен не само са појединачним искушењем ту и тамо, већ је у питању стално стање суочености са искушењем које га напада било да је у питању музика у позадини, која се чује свуда у продавницама и предузећима, на јавним знацима и билбордима градских улица, рок музика која је допрла чак до шумских кампова и стаза и коначно у својој кући, где ТВ често постаје тајни владалац домаћинства, који диктира модерне вредности, мишљења и укусе. Ако имате мало дете, знате како је ово истинито; када виде нешто на ТВ, како је тешко борити се са новим ставом, мишљењем које је изрекао неки “ауторитет” са ТВ -а.

Порука свеобухватног искушења које данас напада младог човека - поприлично отворено у световним формама, али често прикривеније у религиозним: живи за данас, уживај, опусти се, нека ти буде удобно, “опуштено”. Иза ове поруке је друга, злокобнија порука која је отворено испољена само у званичним атеистичким земљама које су корак испред слободног света у том погледу. У суштини, треба да схватимо да је оно што се дешава данас у свету, врло слично, било да се дешава иза “гвоздене завесе” или у “слободном“ свету. Различите су варијанте тога, али је врло сличан напад на нашу душу. У комунистичким земљама, које имају званичну доктрину атеизма, поприлично ти отворено говоре: заборави Бога и било који други живот осим овог, избаци из свог живота страх Божији и било какво поштовање према светим стварима; гледај на оне који верују у Бога на “старомодан” начин, као на непријатеље који морају бити уништени.

Може се узети као симбол безбрижности, забаве и времена само-обожавања, наш амерички Дизниленд; не би требали да занемаримо скривени симбол који показује где “ЈА генерација” у ствари иде - у совјетски “Гулаг”, ланац концентрационих логора који већ управља животима скоро половине светске популације.

Два лажна прилаза духовном животу

Али неко може да се запита, какве све то везе има са нама, који се трудимо да како најбоље знамо, водимо трезвени Православни живот?

Има много везе. Морамо да схватимо, да је живот око нас, какав је ненормалан, место где ми почињемо нас сопствени Хришћански живот. Шта год ми правили од нашег живота, какав год истински садржај му ми давали, он и даље има нешто од печата “ЈА генерације” на себи и морамо бити довољно скромни и смирени да би ово видели. Одавде почињемо.

Постоје два лажна прилаза животу око нас, који данас често многи узимају, мислећи да је то некако оно што би Православни Хришћани требало да чине.

Први прилаз - најуобичајенији - је једноставно ићи у корак са временом; прилагодити се рок музици, савременим модама и укусима и целокупном ритму нашег бучног, неотесаног модерног живота. Често старомодни родитељи, који имају мало контакта са овим животом и живе свој живот мање или више одвојено, насмешиће се када виде своју децу, како прате најновије лудило, мислећи да је то нешто безопасно.

Овај пут је тотална катастрофа за Хришћански живот; то је смрт душе. Неко може и даље да води спољашње исправан живот, без борбе против духа времена, али је унутра мртав или умире; и најтужније од свега - њихова деца ће платити цену у разноврсним психичким и духовним поремећајима и обољењима који постају све уобичајенији.

Један од водећих чланова самоубилачког култа који је завршио трагично у Џонстауну пре четири године, била је млада ћерка грчког Православног свештеника; сатанистичка рок група као “KISS-Knights In Service of Satan”, састављена је од бивших Руских Православних младих људи; највећи део чланства сатанистичког храма у Сан Франциску, према истраживањима, били су Православни младићи.

Ово су само неки од ударних случајева, већина младих Православних људи не залута толико далеко - они се само мешају са антихришћанским светом око њих и престају да буду примери било каквог Хришћанства за оне око њих.

Ово је погрешно. Хришћанин мора бити другачији од света, изнад свих данашњих настраности ненормалног света и ово мора бити једно од основних ствари које зна, као део његовог Хришћанског васпитања. У противном, нема сврхе да се називамо Хришћанима - мање више Православним Хришћанима.

Други лажни приступ насупрот томе је онај који се може назвати лажна духовност. Преводи Православних књига о духовном животу, постају све доступније и Православни речник духовне борбе је пласиран све више у атмосферу, тако да неко може наћи растући број људи који говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним стањима молитве и највећим Оцима као што су Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама, Свети Григорије Синаит.

У реду је бити свестан истински узвишене стране Православног духовног живота и да се има поштовање за велике Оце који су то живели; али, уколико немамо врло реалну и врло скромну свесност и познање, колико смо далеко сви ми од тога данас; од живота исихаста и колико смо мало припремљени да му чак и приђемо, наше интересовање у томе више ће бити само израз нашег егоцентрицног “пластичног” универзума.

“Млади људи ЈА генерације постају исихасти!!!”, то је нешто што неки покушавају данас да ураде; али у ствари они само додају нову игру, названу “исихазам” новим атракцијама у Дизниленду.

Постоје и књиге на ову тему које су врло популарне. Што је врло битно, Римокатолици су кренули у ово под Православним утицајем и они сами утичући на друге Православне људе. Например, постоји један језуитски свештеник отац Џорџ Малуни који пише свакакве врсте књига на ову тему и преводи Светог Макарија Великог и Светог Симеона Новог Богослова трудећи се да људи данас постану исихасти. Имају свакакве врсте “харизматских” окупљања, људи наводно бивају инспирисани Духом Светим, наводно преузимају све врсте учења од Светих Отаца, која су далеко од оног где смо ми данас.

Ово је врло неозбиљно. Ту је такође и госпођа Катерина Хук-Доерти, која пише књиге о “Пустињи”, отшелничком животу; “Безмолвије”, тиховатељском животу; све ове ствари које она покушава да убаци у живот, је као да желите да имате нову рекламу за слаткиш.

Ово је, наравно, врло неозбиљно и врло трагичан знак данашњих времена. Ове врсте узвишених ствари бивају коришћене од људи који немају идеју, нити појма о чему се ту ради. За неке људе, то је само навика или ствар прошлости; за неке који то узимају врло озбиљно, може бити велика трагедија. Они мисле да воде неку врсту узвишеног живота, а у стварности нису дошли до решења унутар њих самих.

Дозволите да поново нагласим, да оба ова екстрема треба да се избегну - световност и “супер – духовност” - али ово не значи да ми не треба да имамо реалну свесност, познање законитих захтева које свет има према нама, или да треба да престанемо да поштујемо Свете Оце и да слушамо њихова упутства; и да користимо Исусову молитву према нашим условима и стању.

Само, то мора бити на нашем нивоу, на земљи са обе ноге. Суштина је, и то је ствар која је апсолутно неопходна за наш опстанак као Православних данас - ми морамо да схватимо у каквим временима ми живимо, како заправо мало знамо и осећамо наше Православље, колико смо далеко не само од Древних Отаца, већ и од обичних Хришћана стотинама година или чак једну генерацију пре, како морамо смирити себе, да би само успели да преживимо као Православни данас.

Шта ми можемо урадити?

Још прецизније, шта ми треба да урадимо да стекнемо ову свесност и како можемо да учинимо да она да плод у нашем животу? Покушаћу да одговорим на ова питања из два дела: Прво, у односу на наше познање да је свет око нас, као никада раније у историји Хришћанства постао наш свестан непријатељ; и друго у односу на наше осећање, свесност Православља, коју бојим се највећи део нас, има много мање него што треба, много мање од оног што морамо знати ако желимо да га сачувамо.

Прво, пошто смо хтели ми или не у свету, (а његови ефекти се врло јако осећају и на местима као што је наш манастир овде), морамо да се суочимо са искушењима отворено и реално, али без подлегања; нарочито, морамо да припремимо наше младе људе за искушења са којима се суочавају и да их ојачамо за борбу. Морамо бити свесни, да свет око нас ретко помаже, а скоро увек омета подизање детета у истинском духу Православља. Морамо бити спремни да сваки дан одговоримо на утицај света по принципима Хришћанског васпитања, подизања.

Ово значи, да оно што дете учи у школи, мора стално бити проверавано и исправљано кући. Ми не можемо да негирамо, да је нешто што ће дете научити у школи једноставно потребно и да нема никакве везе са Православним подизањем. Може бити научено неким корисним вештинама и чињеницама (и ако многе школе у Америци, данас нису у стању да успеју чак и у овоме; многи школски учитељи, говоре нам да све што они могу да ураде, је да одржавају ред на часу, чак и без било каквих предавања деци), али чак и ако добију оволико, такође бивају научени многим погрешним ставовима и филозофијама.

Основни став детета у правцу и процени било литературе, музике, историје, уметности, филозофије, чак науке и наравно живота и религије пре свега, не смеју доћи из школе, јер вам школа даје све ово помешано са сваременом филозофијом; мора прво доћи из куће и Цркве иначе ће оно бити на путу да буде погрешно научено, у данашњем свету где је јавно образовање у најбољем случају агностичко, а у најгорем отворено атеистичко или анти-религиозно. Наравно, у СССР-у све је ово усмерено на дете, без икакве религије, а са активним програмом да се направи атеиста од детета.

Родитељи морају тачно знати шта се предаје њиховој деци, на образовним курсевима који су данас скоро универзални у школама Америке и поправљати кући, не само блиским и искреним односом (нарочито између очева и синова - врло ретка појава у америчком друштву), већ такође и у отклањању недоумица у моралном погледу, што је данас потпуно одсутно у јавном образовању.              

Родитељи морају знати какву им музику деца слушају, које филмове гледају (гледање и слушање са њима када је то неопходно), каквој врсти језика су изложени и какав речник користе; и дати им Хришћански став о свему томе.

ТВ - у кућама где се нема довољно храбрости да се избаци кроз прозор - мора бити строго контролисан и под надзором да се избегну отровни утицаји ове машине која је постала водећи учитељ анти-Хришћанских ставова и идеја, у самој кући, посебно код младих.

Говорим о подизању деце, јер је ту место где свет удара у Православне и разбија их у делиће; код једном погрешно формираних ставова у детету, постаје двоструко теже да му се пружи Хришћанско васпитање.

Али, нису у питању само деца, у питању смо сви ми, који се суочавамо са светом, који покушава да нас формира анти-Хришћански било преко школе, филмова, ТВ-а, савремене музике и свих осталих утицаја који утичу на све нас; највише у великим градовима.

Морамо бити свесни да све то што је усмерено на нас долази у једном пакету; има одређени ритам и одређену поруку за нас: поруку само-обожавања, опуштања, препуштања, уживања у себи, одустајања од било каквих размишљања о другом свету у различитим облицима било у музици, филмовима, ТВ-у или ономе што се предаје у сколама, какви се предмети наглашавају, која се позадина даје и све остало; то је све једна одређена ствар која нам се даје. То је заправо образовање атеизма. Морамо се борити, знајући шта свет покушава да нам уради, обликујући нас Православни одговор на то.

Искрено, посматрајући начин живота савремених Православних породица у свету и гледајући њихову веру Православну, изгледа да је та битка чешће пута изгубљена него што бива добијена. Проценат Православних који чувају свој идентитет нетакнутим и који се нису уклопили у слику данашњег света, је заиста мали.

Међутим, није неопходно да се свет око нас посматра као потпуно лош. У суштини, за наш опстанак као Православних, требало би да будемо довољно мудри и да искористимо све што је позитивно у свету на нашу сопствену корист. Овде ћу ући у пар ствари када можемо да користимо нешто у свету, нешто што делује да нема никакве везе са Православљем, а у циљу формирања Православног схватања света.

Дете, које је од најранијих година било изложено класичној музици и видело да користи његовој души, неће бити ни изблиза искушавано грубим ритмовима и порукама рока и других савремених форми псеудо-музике, као неко ко расте без музичког образовања. Такво музичко образовање, као што је неколико Оптинских Стараца рекло, чисти душу и припрема је за примање духовних утисака.

Дете, које је било научено читању добре литературе, добре драме, поезије и осетило њихов ефекат на својој души, тј. уживало у њима, неће лако постати зависник савремених филмова и ТВ програма, нижеразредних ТВ новела које пустоше душу и одводе је са Хришћанског пута.

Дете, које је научило да види лепоту у класичном сликарству и вајарству, неће бити лако увучено у изопаченост савремене уметности или привучено дречећим производима модерних реклама и порнографије.

Дете, које нешто зна о историји света, посебно Хришћанских времена, које зна како су други људи живели и размишљали, које су грешке чинили и у какве замке људи упадали, одвајајући се од Бога и Његових Заповести; и како су славно и утицајно живели када су Му били верни - умеће да направи разлику, умеће да схвати живот и филозофију нашег времена и неће нагињати да прати прву нову филозофију или начин живота са којим се сусретне.

Један од основних проблема у образовању деце данас је што у школама деци више не дају осећај за историју. Опасна и кобна ствар је кварити, изопачити детету осећај за историју. То значи да дете нема могућност да узима примере од људи који су живели у прошлости. У стварности, историја се непрестано понавља.

Једном, када то увидите, постаје вам интересантно да сагледате како су други решавали проблеме, како је било људи који су ишли против Бога и шта је произашло из тога; и како су људи мењали своје животе и постајали изузеци, и давали пример који је дошао до наших времена. Овај осећај за историју је врло важна ствар која треба да се омогући деци.

По правилу, особа која је добро упозната са најбољим плодовима световне културе - што на Западу скоро увек има одређени религиозни и Хришћански тон - има много боље шансе да води нормалан плодоносан Православни живот, него неко ко познаје популарну културу данашњице.

Онај који је прешао у Православље право из “рок културе”, а по правилу свако ко мисли да може да комбинује Православље са таквом врстом културе - претрпеће много патње и биће на тешком путу, пре него постане истински Православни Хришћанин који је способан да преда своју веру и другима. Без ових патњи, без овог познања, Православни родитељи подизаће своју децу да буду прогутана од савременог света. Најбољи плодови светске културе, правилно примељени, чисте и развијају душу; данашња популарна култура богаљи и деформише душу и омета је да има пун и нормалан одговор на поруку Православља.

Стога, у нашој борби са духом времена можемо користити најбоље ствари света, које нам он може понудити с циљем да наставимо даље; све што је добро у свету, ако смо само довољно мудри да видимо то, усмерава Богу и Православљу и ми то треба да искористимо.

Православно схватање света

Са оваквим ставом - посматрања и добрих и лоших страна света - могуће је за нас, да живимо и имамо Православно схватање света тј. Православни поглед на целокупан живот, а не само на уске Црквене предмете. Постоји погрешно мишљење, које је данас нажалост врло раширено, да је довољно да имамо Православље које је ограничено на Цркву, храм и званичне “Православне” радње, као што су молитве у одређено време или стављање знака Крста на себе; у свему осталом, како сматра ово мишљење, можеш бити као сваки други, учествујући у животу и култури нашег времена без икаквих проблема, док год не учинимо грех.

Ко год је схватио сву дубину Православља; и какво потпуно посвећивање је потребно истинском Хришћанину, а са друге стране тоталитарне захтеве које савремени свет има за нас, лако види колико је ово мишљење погрешно. Православан си стално и сваког дана, у свакој животној ситуацији, или уопште ниси Православан. Наше Православље открива се не само у нашим строгим питањима вере, већ и у свему што кажемо. Већина нас је изгледа несвесна наших Хришћанских одговорности које имамо у световном делу живота. Особа која има истинско Православно схватање света живи сваки део свог живота Православно.

Запитајмо се, стога овде: како ми можемо хранити и подржати наше Православно схватање у свакодневном животу?

Први и најочигледнији пут, је да се буде у сталном контакту са изворима Хришћанске “хране”, са свим оним што нам Црква пружа за наше просвећивање и спасење; Божанствене службе и Свете Тајне, Свето Писмо, Житија Светих, Дела Светих Отаца. Наравно, свако треба да чита књиге које су на његовом нивоу разумевања; и да примењује учење Цркве на сопствене услове живота; онда ће ти извори бити плодоносни у насем вођењу и мењању на нашем Хришћанском путу.

Али, често ови основни Хришћански извори немају пун ефекат, или не утичу у потпуности на нас, јер ми немамо прави став према њима и према Хришћанском животу који би требало да инспиришу.

Дозволите, да кажем пар речи о томе, какав став би требало да имамо, ако желимо да добијемо стварну корист од њих и ако желимо да оне буду почетак инстинског Православног живота.

Пре свега, Хришћанска духовна храна је по својој суштини нешто хранљиво и живо; ако нас став буде просто теоретски и књишки, нећемо успети да добијемо корист коју смо требали. Стога, ако читамо Православне књиге или се интересујемо за Православље у циљу скупљања информација - или ради показивања свог знања пред другима, пропуштамо суштину; ако учимо Заповести Господње и Закон Његове Цркве да би просто били “исправни” и судили “неисправност” других, опет пропуштамо смисао.

Ове ствари не смеју просто утицати на наше идеје и ставове, оне морају директно дотаћи наше животе и мењати их. У временима великих криза у људским друштвима - као што су критична времена која су управо пред нама у слободном свету - они који ослањају своје поверења на спољашње знање, законе, правила и исправност, неће моћи да се одрже. Снажни ће бити они, којима је Православно образовање дало осећај шта је истина, којима је Православље у срцу и у стању је да дотакне друга срца.

Ништа није трагичније, него видети некога ко је подигнут у Православљу, ко има одређене идеје о веронауци, читао је нешто од Житија Светих, има уопштену идеју шта заступа Православље, разуме несто од служби, а није свестан шта се дешава око њега; и он својој деци представља овај живот у две категорије, два пута: један је пут којим живи већина људи; други пут је живот каквим га живе Православни недељом и када читају неке Православне текстове.

Када је дете подигнуто на такав начин, са таквом сликом, оно највероватније неће изабрати пут Православља, он ће представљати веома мали део његовог живота, јер је савремени живот више него привлачан, превише људи иде тим путем, превише је део стварности данас; сем ако буде стварно научено како да му приђе, како да чува себе од лоших ефеката и како да искористи добре ствари које су у свету.

Стога, наш став од овог тренутка, мора бити са обе ноге на земљи и нормалан, тј. мора бити примењен на стварне услове нашег живота, да не буде производ фантазије и бега, одбијања да се суочимо са доста пута честим непријатним стварима у свету око нас.

Православље које је сувише уздигнуто, сувише у облацима припада “стакленом врту” и није у стању да нам помогне у нашем свакодневном животу, да не говоримо о спасењу оних око нас.

Наш свет је поприлично суров и рањава душе са свом окрутношћу; ми треба пре свега да одговоримо са смиреном Хришћанском љубави и разумевањем, остављајући корист исихазма и напреднијих облика молитве онима који су способни да их приме.

Такође, наш став не би требало да буде егоцентрицан, већ да допире до оних који траже Бога и духовни живот. У садашње време где год имамо добру Православну заједницу, постоји искушење да се она претвори у заједницу за величање себе и одушевљавања нашим Православним вештинама и достигнућима: лепотом грађевина и намештаја Цркве, лепоте наших служби, чак и чистоте насег исповедања.

Али истински живот Хришћана, чак и од Апостолских времена, био је увек неодвојив од општења са другима. Православље које је живо, самом том чињеницом светли другима - и ту нема потребе за отварањем “одељења за мисионарење” која ће то урадити; огањ истинског Хришћанства само делује и без овога.

Ако је наше Православље, нешто што чувамо за себе и размећемо се тиме, онда смо мртваци који сахрањују мртваце - што је тачно стање многих наших Православних парохија данас, чак и оних који имају велики број младих ако нису ушли дубље у своју Веру. Није довољно рећи да млади људи иду у Цркву; треба да се запитамо зашто они иду у Цркву и шта носе из Ње, јер ако Православље не буде део живота, онда стварно није довољно рећи да “они иду у цркву”.

Исто тако, наш став треба да буде пун љубави, нежан и праштајући. Постоји једна врста окрутности, која се ушуњала у Православни живот данас: “Онај човек је јеретик; не прилази му”; “Онај је наводно Православан, али не можеш бити потпуно сигуран.”; “Онај тамо је очигледно шпијун”.

Нико не негира да је Црква данас окружена непријатељима, или да постоје неки који нас спречавају и коче да унапредимо нашу веру и смелост. Али, то је пут који иде чак од времена Апостола. Хришћански живот је увек био извесна врста ризика у свом практичном делу живота.

Чак и када понекад имамо корист и морамо да покажемо опрез у овом погледу, ипак не можемо одустати од основног става љубави и поверења, без којих губимо саму основу наших Хришћанских зивота. Свет, који нема Христа, самим тим мора бити неповерљив и хладан, али Хришћани напротив, морају бити пуни љубави и отворени, иначе губе со Христову, без које постајемо као свет, добар само да се избаци напоље и буде изгажен.

Мало скромности и сагледавања сопствених немоћи, може нам помоћи да будемо великодушнији и спремнији да праштамо греске других. Ми волимо да осуђујемо друге за њихово чудно понашање; зовемо их “шепртље” или “луди преобраћеници”; истина је да треба да се чувамо стварно неуравнотежених људи који нам могу нанети велику штету у Цркви. Али који истински Православни Хришћанин данас није мало “луд”?

Не уклапамо се у путеве света; ако се уклапамо, у данашњем свету, онда ми нисмо истински Хришћани. Прави Хришћанин данас не може у свету бити као у својој кући; он не може, а да не осећа себе и буде посматран од других као мало “луд”. Само ако покушаш да очуваш идеал Хришћанства, које није од овог света, или да се крстиш као одрастао човек, или да се молиш озбиљно, довољно је да те стрпају у лудницу у СССР-у али и у многим другим земљама; а ове земље крче пут који ће пратити остатак света.

Стога, не плашимо се да будемо сматрани као мало “луди” од стране света, наставимо да вежбамо Хришћанско праштање и љубав, коју свет никада не може схватити, али коју треба и чак за којом жуди у својим срцима.

Коначно наш Хришћански став мора бити, да се боље изразим, назвао бих га невиним. Данас, свет високо цени вештину, мудрост света, професионалност. Православље не цени ове квалитете. Они убијају Хришћанску душу. А и даље се ти квалитети стално прикрадају у Цркву и наше животе.

Колико пута неко често чује ентузијасте, преобраћенике нарочито, како износе жеље да иду у велике центре Православља, Цркве и манастире, где се понекад скупи на хиљаде верних и где сви разговарају о стварима Цркве, где неко може осетити колико је Православље битно пре свега.

Православље је мала кап у кофи када гледаш на цело друштво, али у великим Црквама и манастирима има толико много људи, да ти онда изгледа да је то врло важна ствар. И колико неко често пута види те исте људе у жалосном стању, након испуњења своје жеље, при повратку из “великих центара Православља”, киселе и незадовољне, пуне светских црквених трачева и критика, забринутих око своје “исправности и прикладности”, и светских мудрости за Црквену политику. У једној речи, изгубили су своју невиност и несветовност, будући заведени дивљењем према светској страни живота Цркве.

У различитим облицима, ово искушење напада све нас, и ми се морамо борити не допуштајући себи да преценимо спољашњост Цркве, већ се увек враћајући на “једино што је потребно”: Христос и Спасење наших душа из овог изопаченог рода. Не треба да игноришемо оно што се дешава у свету и у Цркви - пре свега, морамо знати због нас самих, али наше знање мора бити практично, једноставно, једноумно, никако вешто или светско.

Закључак

Очигледно је сваком Православном Хришћанину, који је свестан шта се око њега дешава данас, да се свет ближи свом крају. Знаци времена су тако очигледни, да неко може рећи да се свет урушава, стропоштава к свом крају.

Који су неки од тих знакова?

Ненормалност света. Никада се пре такве изопачене и неприродне манифестације нису прихватале за нормалне, као у нашим данима. Само погледај у свет око себе: шта је у новинама, какви се филмови приказују, шта се пушта на ТВ-у, шта је то што људи сматрају интересантним и забавним, чему се смеју; то је тотално сулудо. Ту су и људи који намерно промовишу све то, наравно због сопствене финансијске користи, јер је то мода, јер постоји изопачена жудња за овом врстом ствари.

Ратови и гласине о ратовима, сваки хладнији и суровији него претходни, све ово под сенком незамисливог, свеобухватног нуклеарног рата, који може поцети једним притиском на дугме.

Широко распрострањене природне катастрофе, земљотреси и вулкани - најновији се формира недалеко од Јосемитског парка у Централној Калифорнији-који већ мењају светске климатске обрасце.

Повећана централизација информација и моћи над појединцем, представљена нарочито у огромном новом компјутеру у Луксембургу, који има капацитет да чува информације о сваком живом цовеку; његов кодирани број је 666, а надимак му је “звер”, дат од оних који раде на њему. Да олакшају рад ових компјутера, Америчка влада планира да у 1984-ој години отпочне издавање картица социјалног осигурања са бројем (који ће очигледно укључивати и број 666) утиснутим на десну руку или чело - тачно услов који ће бити раширен, према Откровењу Јовановом (тринаеста глава) за време владавине Антихриста.

Наравно, не значи да ће прва особа која добије одштампано 666 бити антихрист или слуга антихриста, али када си једном искоришћен за то, ко ће моћи да одоли? Прво ће те обрадити, припремити а онда и натерати да му се поклониш.

Поново, умножавање разних христоса и антихриста. Најновији кандидат баш овог лета, потрошио је вероватно на милионе долара, рекламирајући своје ближеће појављивање на светској телевизији, обећавајући да ће у то време дати “телепатску поруку” свим становницима света. Сасвим одвојено од било каквих окултних сила, које могу бити укључене у ове догађаје, ми већ знамо довољно о могућностима ширења сублималних, подсвесних порука преко радија, посебно преко телевизије, као и чињеницу да ово може свако урадити са технологијом за проваљивање у обичне радио и ТВ сигнале, без обзира колико закона то забрањује.

Врло чудан одговор на скори филм о коме сви причају и који гледају у САД, “Е.Т.” који је узроковао да буквално милиони наизглед нормалних људи изрази своју приврженост према хероју, “спаситељу из свемира”, који је очигледно демон - очигледна припрема људи за обожавање долазећег антихриста. (а случајно, филмски уредник званичних новина Грчке Архиепископије у Америци, Православни свештеник, срдачно је препоручио филм Православном народу, говорећи да је то чудесан филм који нас може научити љубави и да сви треба да га погледају.)

Постоји велики, поприличан контраст између људи који се труде да буду свесни око тога шта се дешава и оних који су једноставно уведени у дух времена.

Могу да даље наставим са сличним примерима, али мој циљ није да вас уплашим, већ да вас учиним свесним око ствари које се дешавају око нас. Много је касније него што мислимо; Апокалипса је сада!!! И како је трагично да се виде Хришћани, пре свега млади и Православни људи, са овом незамисливом трагедијом која виси над њиховим главама, који мисле да могу да наставе свој тзв. “нормалан живот” у овим страшним временима, учествујући у потпуности у хировима ове лудости, само-обожавајуће генерације, тотално несвесни да рај будала у коме живимо само што се није урушио, тотално неспремних за ужасна времена која су пред нама.

Више се не поставља питање, да ли си “добар” или “лош” Православац; питање је: да ли ће наша Вера уопште преживети? Код многих неће; долазећи антихрист биће превише привлачан, превише у стварима света за којима жудимо, за највећи део људи и без знања и свесности да су изгубили Хришћанство, тако што су му се поклонили.

Ипак, Христов позив долази до нас: почнимо да га пратимо. Најчистији израз овог позива долази данас из поробљеног атеистичког света, где постоји право страдање за Христа и озбиљност живота коју смо ми или изгубили или је озбиљно губимо. Један Православни свештеник, Отац Георге Калциу, је близу смрти у комунистичком затвору, јер се усудио да позове младе ученике и студенте да откажу слепу послушност духу времена и да приђу да служе Христу. Након говора о испразности атеизма, он говори младим људима данашњице:

“Зовем вас на много виши узлет, на тотално одвајање, на дело храбрости које пркоси разуму. Зовем вас ка Богу. Ка Ономе, који превазилази свет, тако да можете познати бесконачни рај духовних радости, Небеса која сада опипавате из вашег личног пакла, која тражите чак и у стању вашег непромишљеног револта... Исус вас је увек волео, али сада имате избор да одговорите на Његов позив. Као одговор ви треба да идете и уберете плод који је остао. Да будете пророк Христа у свету у коме живите. Да волите ближњег као себе и да вам сви људи буду пријатељи. Да објављујете сваким делом ову јединствену и неограничену љубав која је подигла човека од нивоа роба до нивоа Божијег пријатеља. Да будете пророци, ове ослобађајуће љубави која вас избавља од свих ланаца, враћајући вам вашу личност, док се нудите Богу”.

Отац Георге, говорећи младим људима, који су имали мало надахнућа да служе Цркви Христовој, јер су прихватили световно мишљење (тако распрострањено и међу нама у слободном свету) да је Црква само скуп зграда или световна организација, призива их дубљем осећању и познању Цркве Христове, позива их да схвате да наше “званично” чланство једноставно није довољно за спасење.

“Црква Христова је жива и слободна. У Њој се крећемо и постојимо, кроз Христа Који је њена Глава. У Њему имамо пуну, потпуну слободу. У Цркви учимо, сазнајемо истину и истина ће нас ослободити (Јован 8:32). Ти си у Цркви Христовој, када год подигнеш некога из туге, или кад даш милостињу сиромасима и посетиш болесне. Припадаш њој када си добар и стрпљив, када одбијаш да се наљутиш на свог брата, чак и ако је повредио твоја осећања. У Цркви си Христовој када се молиш: “Господе, опрости му”. Када радиш часно свој посао, враћајући се кући уморан, али са осмехом на уснама; када узвраћаш на зло добрим - у Цркви си Христовој. Зар не видиш, стога, млади пријатељу, колико је близу Црква Христова?

Ти си Петар, и Господ зида Своју Цркву на теби. Ти си камен Његове Цркве коме ништа неће одолети... Градимо наше Цркве уз помоћ вере, Цркве које никаква људска снага и моћ не могу срушити, Цркве којој је темељ Христос... Осети свог брата крај себе. Никада не питај: “Ко си ти?”. Боље реци себи: “Он није странац; он је мој брат. Он је Црква Христова, баш као и ја.”

Са оваквим позивом у нашим срцима, почнимо да стварно припадамо Цркви Христовој, Цркви Православној. Спољашње чланство једноставно није довољно; нешто мора да се покрене у нама, нешто што ће нас чинити различитим од света око нас, чак и ако се тај свет назива “Хришћански” или чак и “Православни”.

Чувајмо и хранимо ове квалитете истинског Православног схватања света који сам помињао раније: животни, нормалан став, пун љубави и праштајући, не егоцентрични, чувајући нашу невиност и не-световност, чак и са потпуним и смиреним познањем наше грешности и моћи искушења света око нас. Ако истински живимо на овај начин, наша Вера ће преживети ударе пред нама и биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа, чак и усред слома и пропасти људскости која је већ почела данас.

The Orthodox Word; vol 18, no. 4 (105)

July-August, 1982

http://pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/pravoslavni_pogled/pravoslavni_pogled.htm 

Подвлачење наше, ПП.